Duša
Autor: Jovan Dučić
Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.
Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko.
U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, Gore pune sena…
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje, i razume…
Primetili ste grešku u tekstu?