Himera

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke, I otvaram srce nekom koga nije; Duša mi je puna mračne harmonije, Kojoj nikad nisam saslušao zvuke. Prostore sam prazne naselio sobom, I rasuo sebe, ko orion sjajan, U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan; I živim nad strahom i lebdim nad dobom. Od istine sam strašniji i veći: Niti me što vreća i niti što boli. Moja žudna duša neizmerno voli; I svaki moj korak, to je korak sreći. Počnem jutrom onde gde večerom zasta, Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti; I moj dan bezmeran ushićeno sviti, S pesmom jata bolno raspevanih lasta. I dok nosim želju otrovanu svoju, Kao ples zlih vila život šumi, vrvi; I sve ima ritam moje žedne krvi, I sve mojih snova ima strašnu boju. I tako, pun tamne nevićene vere, Idem kobnom stazom što je uvek ista – Ko zlokobno sunce, dok u meni blista Nasmejano lice večite Himere.