Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose, Dok se šapat čuo kao pesma rose, I duge zakletve u očajnom dahu. A ja ipak ne znam za radost i sreću; Ja se bojim tvoje podmukle Lepote, Da osvetu jednom ne zatraži veću Za svirepa prava što joj drugi ote. Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze, Srce ti je puno nebeskoga plama, I sišla sa mnom do patnje i srama, I prolila si najsvetije suze. A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom – Da ne digne jednom, kao gladna vila, Dok žalosna srca i ne slute o tom, Dva svoja u suze zamočena krila. I dok ljubav Gori svim željama njenim, I noć teče duga, mirisava, sobna, Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna Lepota, s očima večno zamišljenim.