Veče

Mre potonja svetlost i postaje smeđa, Oktobarsko sunce gasne iza huma… A tvoja je duša puna bolnog šuma, Teška suza stala u dnu tamnih veđa. Dok u tvome vrtu dan očajno tinja; U tamnoj se senci rasplakale česme; Šumi Gora, kao rosa da rominja, A u tebi huje rime moje pesme… Huje tamne rime, ko mistično vrelo, Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada: U svakome stihu ima suza jada, U svaku je strofu leglo srce celo.