Stojiš na vetru

dok miluje ti kosu, dok talasi zapljuskuju tvoju nogu bosu. Stojiš na vetru, dok gledam te samo i ponavljam sebi, od nekud se znamo. Stojiš na vetru, obasjana suncem, okružena morem i predivnom lukom. Stojiš na vetru, dok gledam te sa strane, dok njišeš se lagano svojim nežnim strukom. Stojiš na vetru, dok telo mi Gori, sa tobom znam da nikad ne bi bilo zime. Stojiš na vetru, dok gledam te samo, htedoh da te dozovem, al’ ne znam ti ime. Stojiš na vetru, dok galebovi lete, dok talasi se dižu, dok peni se more. Stojiš na vetru, dok misli mi lete, dok zamišljam s tobom dočekane zore. Stojiš na vetru, koji je sve jači, i ne slutiš koliko mi sada ovo znači. Stojiš na vetru, dok haljinu ti njiše, dok lagano padaju i vrele letnje kiše. Stojiš na vetru, dok gledam ti lice, boginja lepote sad je ispred mene. Stojiš na vetru, dok se čak i ptice, dive toj nežnosti u Liku jedne žene. Stojiš na vetru, dok pučina drema, dok kišni se suton sad polako sprema. Stojiš na vetru, dok gledam te sa strane, dok pogledom lečiš i najdublje rane. Stojiš na vetru, već odavno tako, o čemu li razmišljaš, hteo bih da znam. Stojiš na vetru, i nimalo lako, mirim se sa tim da da ostajem sam. Jer, više ne stojiš, sad odlaziš nekud, o, gde li sad ide, hteo bih da znam. Nešto je puklo, otvorio sam oči, razočarano shvatio, da to je bio san.