Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada, Da l’ bejaste vi na groblju kada, Aj, na groblju, na golemu? – Ta uvek smo mi na njemu. Groblje j’ zemlja kôm se hodi; Groblje j’ voda kôm se brodi; Groblje, vrti i gradine; Groblje, brda i doline, Svaka stopa: Grob do groba. Groblje j’ spomen doba sviju; Groblje – knjige što se štiju; Povesnica svih zemalja, Starostavnik cara, kralja, I čitulja viših slika Izbranika, mučenika, Od početka pamtiveka. Sve j’ to groblje – Al’ je i kolevka. Nema broja ni imena U visini zvezdam’ svima, Kamo l’ broja i spomena U zemljici grobovima! Milione progutala j’ tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća, – No, pogdekom uvek Gori sveća. Il’ je sveća, il’ je ime svetlo, Il’ su dela koja se ne gase, Pa redove nedoglednog groblja Svojom zrakom krase. Ti grobovi, Stari, novi, Oni sjaju Svakom naraštaju – Kad se umlje u prošlost udubi U tamnini da se ne izgubi; Kad se pustiš u davnine svete, U davnine i svete i klete, Da ti misô puta ne pomete. To su vatre doglasnice, Pružajuć se iz daljnih eona U povorci onoj dugoj – Dosvetljujuć jedna drugoj Strujom koja napred leti, Težeć samo jednoj meti – Pa se tako svetle mlazi – Pa se vide svetli trazi Jednog duha raznih doba, Duha kome nema groba. – U grob samo sruši kosti, Strese pepô koj’ mu smeta Bržem buju viša leta K uzvišenoj budućnosti. Ko s’ osvrne da pogledi Bistrim okom i pogledom Na grobove ove svetle, Povesnice dugim redom, Mora čuti kako j’ živo, Kroz vekove, kroz maglinu, Ded unuku, otac sinu, Borac borcu dovikivô: „Gde ja stadoh – ti ćeš poći!“ „Što ne mogoh – ti ćeš moći!“ „Kud ja nisam – ti ćeš doći!“ „Što ja počeh – ti produži!“ „Još smo dužni – ti oduži!“ To su zbori, to su glasi Kojima se prošlost krasi, Što prodiru kroz svet mračni Sa grobova onih zračni’ Spajajući gromkim jekom I božanskom silom nekom, Spajajući vek sa vekom I čoveka sa čovekom. Oko svakog svetlog groba, (Baš kô Gore oko zvezda) Povesnica priča ovo: Hvatalo se neko kolo, Kolo mlado, kolo novo, Nove klice, stara nada, Novo cveće, stabla stara, Duše čiste, srca mlada, Naslednici svetog žara – Tu se slegô život mladi, Da se s grobom razgovara. I ti pade, dragi brate! – „Nisam, deco, vas dok traje!“ Je l’ ti borba bila teška? – „Pokušajte, milina je!“ Šta si hteo? – kud si pošô? – „Tamo kud se stići mora!“ Zar je vera tako jaka? – „Uvek jača od zlotvora!“ Malo nas je koj’ bi smeli – „Al’ vas jaka sila kreće!“ Zar ko može stići celi? „Ko posumnja, nikad neće!“ A ko behu oni divi Koji su te napred zvali, Koji su te ojačali, Koji su ti krila dali? – „ To bejahu ideali ! Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta, Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, Život prazan – mladost pusta!“ Oko svakog svetlog groba Prikupljô se život novi, Naslednici sveta žara, Kupili se sokolovi, Pijuć dušom svetle zrake. – Jest, tako je, braćo draga, Ti grobovi nisu rake, Već kolevke novih snaga! I vama je, jaoj, pao Stegonoša dičnog stega – Al’ je sinô grobak novi – Vi stojite oko njega. Tu pogleda brat na brata, P’ onda Gore, p’ onda u se; Grudi drkću, usta ćute, Ali duše razum’u se. Da l’ to snaga niče nova? — Daruj, bože, blagoslova, Da vas združi bratska sloga, Zavetnike koji s’ kupe Oko groba Đurinoga ! 1879.