Među zvezdama (Vilovanka)

U po noći preveseljke, sa netrenke terevenke, zagrejan se digoh doma. Na ulici nema sveta, samo što po snegu šeta jedna moma. Odelo je snežno, belo, na brežne joj palo grudi, sneg od jeda čisto studi; uzalud mu Mesečina svetlo čelo živo ljubi, on škripuće beli zubi, gledajući kako strukom, kako belom, mekom, rukom, kako malom, lakom nogom, a kamo li licem, OKOM, ta ponoćna divna java Mesečinu nadasjava. Kad sneg škripi zubma belim, a da šta ću ja da velim, u po noći preveseljke, sa netrenke terevenke? »Gospođice, dobro veče!« Želja moja curi reče: »Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! »Evo moje šube Crne, »da vas malo zaogrne!« — Dotaknuh se, zagrlih je, manito mi srce bije, u žestini i zanosu već osećam bujnu kosu, što se po mom licu ppocy, mirisi mi obasuše svak’ zadisak željne duše. Zagrli me, dah mi stesni; al’ očiju pogled njez’ni’ nagon uzda, zanos trezni; iz njega mi mis’o sine: »Majko!« — »Sine!« odzovu se usta njena, a iz belih iz ramena ponikoše bela krila: to je bila — moja vila. — Lepirica kao bela kad bi sobom cvet ponela, da ga visa spase vela od zemljina od uvelja: tako vila pone mene u prostore vaseljene; te nebesnom Lik lepiru leti s cvetom po svemiru, po sveširu, po etiru. Vasijona pukla pusta. Već u meni duša susta., a srce mi silno bije, u glavu mi krvca lije, al’ mi vila lice mije hladom svoga krila meka, i još neka blaga reka, neka struja iz daleka: sveti miris pamtiveka. Nada mnom se zvezde roje, namiguju zrakom bledom, zgledaju se čudnim gledom, jedna drugu pita redom: »Od kud ovde ovo dvoje?« Pa poznavši s bleda Lika neznanoga poznanika opet jedna drugu pita: Da l’ da prime iz dubina hladne zemlje vrelog sina? — Il’ to možda, nisu zvezde? To su, je li, one česte izniklice srca moga, rascvetanog, širokoga? A ti zraci nisu zraci, granoviti to su traci, što o njima mirno vise srca moga izniklice. A oko te divne krune, neokrunke, svetle, pune, prozorna se rumen pruža; — To je, to je svecka ruža. Svecka ružo, vaseljenko, sirotanko, nezelenko, samoranko, svetla senko, a kamo ti tvog slavuja? — U to neki zvuk zabruja. Je l’ oluja? Il’ bujica ognjevitih repatica, Ti nebesnih bludnih guja? Ni oluja, ni bujica, to je cvrkut rajskih tica; — il’ je razleg od pesama iz najvišeg onog hrama nad zvezdama? Po tihotnoj vaseljeni razležu se zvuci njeni smrtnom uvu nečuveni; a u meni? — K’o tamjana plavi pramak poletiv sa žrtvenika u naručju zefirovu kad se sretne na visina’ s vazdusima viši sila, te se stanu otimati, navaljuju, revene se, ko će da ga pre odnese, da zvezdanu kadi Nogu njegovom i njinom bogu: — Tako mene zvuci lome u živome srcu mome, iz nedara da ga nose, jedni mame, drugi prose, jedni prete, drugi tuže; — »Oj, davori, jadni sluše, »bela vilo, oj davori, »od kud zvuci, zbori, zbori!« Očima me vila kori: »U tebe su oči, ruke, »zvezda ima zrake, zvuke; »ti su zvuci, mili druže, »od slavuja svecke ruže, »reč načelna sviju vera »prvi prozor nerazmera, »rajski krotnik divljeg zvera, — »Armonija sfera«. Tako zbore vilske oči, a u mene svirka toči, svirka lepa meni tepa: »Skoči dole, skoči, skoči! »Da te nose naša krila »gde je vrelo svakog milja. »da Ti duša svirku pije, »svetlost da Ti lice mije »plamen da ti srce grije, »divotama žiće sladi, »a pobratim mesec mladi, »da te hladi! »Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda. jezdi!!« Kao smeli moreplovac drevnih priča i vremena, što je, vezan za katarku, u bezumlju slatku, žarku, sluš’o pesme od Sirena, divnih, mamnih morskih žena: — tako mene zvuci vuku, u stostrukom zbore guku: Jedan veli: — Odi meni! odvešću te svetloj seni, zlatnoj zvezdi star-Omira! — — Mene šalje zrak Šekspira! — — Meni svira večna lira Pindara, Anakreona — — i Miltona — i Birona — — Šilep — Geta i Tenjira — Danta — Tasa — — Kalidasa — — Tako mene zvuci gone, a za svakim reči zvone: »Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda jezdi!« — Al’ manuše bela krila, progovori moja vila: »Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!« — Reč se ori po prostori, po zvezdanom vedrom visu, zvuci bili — pa i nicy. — U tišini, po visini nosi vila dalje sina. Oko mene zvezde blede, sve se većma gube, rede, a vila mi prstom kaže jednu malu svetlucaljku, oku mome samrtnome na dnu vidnog domašaja. Zraka joj se mukom bori, čas ugine, a čas Gori, čas tinjavog slika gara, čas je buktac od požara, čas je bleda, modra, plava, čas rumena pa krvava. — Bleda zvezdo, jadna sele, kakve su te sile smele, te si tako jadna Tužna, mučenica, božj’a sužna, kakav bol u tebi sjaje, ko u tebi večnost traje, ko se kaje? — Krvavo se zvezda smeši, iz krvavog tog smejutka neki šapat ko da jeca, čini mi se, da me kara, da mi zvezda odgovara. Al’ ne čujem onog zvuka, zvonke jeke, mamna guka, što u svetlij’ njenih druga: Glasi muka i pokaja, šapat jada, suzni brizi, neodoljnih uzdisaja brojanički, sveti nizi; stare slave setna hvala, a skoranjih sramnih zala osvetnica, — jeka od gusala. Iza sna se teškog prenu, Mrak je. Gde sam? — al’ na tremu muklim tutnjom odgovara šetalica gluhog doba, navila je kivna zloba, te se nikad ne odmara: Koračanje mog stražara. Al’ me ljuto boli glava — posle onih svetlih snova, onih divnih vitezova, onih slika, onih slava — ova java! Nemojte me pitat’ sade, da vam pričam stare jade, stare jade, nove nade, što ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se braća jada sete, da se sete, da ih svete! — Ja vam ne znam reći više, dok ne prođe ova java, što mi sada dodijava, te se mojih snova setim, il’ dok opet — ne poletim. U peštanskoj tamnici, 1872.