Sedim u uglu kafane

čuvam ledja a srce okolo dajem. Svi ispred mene, iza niko. Oni bi nekad i pošli, ja ostajem. Sedim u uglu kafane kao i uvek, gledam okolo da prepoznam nečiju tugu. Ko da mi nisu dovoljne moje. Još i tu da isplačem, pa kačim suze na oprugu. Sedim u uglu kafane kao i uvek, čuvam ledja i levi bok. Hvalim se prošlošću koja nije za hvalu. Zamenim deo duše za par pića i jedan obrok. Sedim u uglu kafane kao i uvek, mnogi bi rekli u ćošak zbijen. A ćošak mi snagu da, na kraju svi pijani, ja pobedom opijen. Sedeću dovek u uglu kafane. Moj sto je i za otpisane i za probrane. Taj ćošak je moja pozornica, moja arena. Tu gubim, tu dobijam, tu mi je jedino duša sa telom uparena!