Kineski madrigal

Ona koju volim sada je sred Kine, U hladnoj tišini večno snežnih Gora, Sama. Katkad, kao zrak mesečev, mine Pustim odajama usamljenog dvora. Tu tuguje ona čekajući mene, I sa svojih Gora od snega i leda Uzdišući za mnom bolećivo gleda, I u slatkoj čežnji neosetno vene… A kad je ponesu u grad palankini, Bledu, kroz redove borova i smreke, Setno naslonjenu na jastuke meke, — Zadrhte od čežnje redom svi perčini…