Ponosna pesma

Bezbrojne su oči po tvom stasu pale Ko umorna jata na pomorsku lađu, I, sve očarane, za trenutak stale Da na tebi odmor i lepotu nađu. Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada više Ne prozbore reči ni nežne ni grube, Jer tebi rečena reč — sve druge briše! Bezbrojni jauci prate tvoje stope Kad ti, ko božanstvo strašno, siđeš k nama, I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, I bezbrojna srca Crnom krvlju lope … I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu. Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču, Dve se duše naše u milošti srele. I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela, Ko despoti stari vladam tobom sada, Sam napajam usta sa svih tvojih vrela, I sva nežnost tvoja samo na me pada. O kada je tako stari Usud hteo, Da ja izabranik budem, ja jedini, I da, uvek uz nju, vek provedem ceo Očaran, i bačen u čarobne čini. Podignuću glavu svoju ponosito, I kao mujezin s tankog minareta, Dok poda mnom šušti nepregledno žito I na mesečini plavi kukolj cveta, Uzviknuću gromko kroz predele neme, Da obuzme svakog nevernika strava: „Jest, samo je ona lepotica prava, A ja njezin prorok za večito vreme!“