Prolog

Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al’ kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme. U kući mi je pijanka, i blud, a tužan je život na svetu, svud — izuzev optimiste! Ja nisam pevač prodanih prava, ni laskalo otmenih krava. Ja pevam tužnima: da tuga od svega oslobođava. Nisam patriotska tribina. Nit marim za slavu Poetika. Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina, niti da budem narodna dika. Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il’ nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi.