Zdravica

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan u strahu. Još je veseo narod jedan u krvi, pepelu i prahu. Vijaj oblake proletne, rumene, pitaj ih za raj. Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene. Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine. Mi smo za smrt! LIRIKA ITAKE „Odiseja je najveća poema čovečanstva, a povratak iz rata najtužniji doživljaj čovekov“, pisao je i govorio Miloš Crnjanski. Onaj koji se „rodio s tim“ (Andrićeva formulacija o vrsti književnog talenta Crnjanskog u odnosu na sve druge pisce koji su, kaže nobelovac, „naučili da pišu“) nije drugačije ni mogao da sudi: proživevši neopisivu životnu odiseju koja ga je iz rodnog Čongrada u uniformi K. und K. monarhije vodila do galicijskih rovova Velikog rata, pa preko San Vita al Taljamento, Stražilova i Hiperboreje do seobe u londonsku emigraciju i napokon do smiraja u čuburskom soliteru, Miloš Crnjanski (1893-1977) uspeo se džombastim putem slave i iskušenja kome nema premca u ovdašnjoj književnoj istoriji.