Đački korzo

U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta: odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta. Šarena povorka gura se, šeta… Hiljadu kapa i bereta… Hiljadu šubara i kačketa… A usput pogled poneko baci il’ nešto bajagi nevažno kaže… Ruku na srce: šta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja — tamo i natrag i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge kao štapovi. I neki žvrkovi na vrhu glave. I šiške na čelu kao slapovi. I pogurkivanja. I zavirivanja. I zadirkivanja. I dobacivanja. A možda ipak, ko će znati, možda tu ipak nešto postoji? Možda to nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji, pa počne tako sve ispočetka: danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila… Možda tu nekom rastu i krila? Možda tu počnu sva putovanja? Možda se ovde najlepše sanja? Možda se ovde najlepše želi? I možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi trajni? I možda su se baš ovde sreli osmesi neki — i zavoleli? Možda baš zato jedino vredi da se u gužvi ovako luta: malo onamo i malo natrag, i opet tako — još bezbroj puta.