Gorka pesma

GORKA PESMA Moj tata i moja mama nikada nisu imali devet, jedanaest, ili četrnaest godina. Oni su odmah rođeni pomalo prosedi i namršteni i nervozni, sa milion nekih neodložnih poslova, petljavina, i malih ružnih svađa i prebacivanja. Oni su večno ogovarali prijatelje i rođake, računali kako će s platom do prvog, jadali se, ispovedali, kunjali, pa su im tako iskliznule godine detinjstva kao srebrne ribe iz ruku. Umesto da sve na svetu shvate neozbiljno, kao patkasti hod meseca iznad krovova, kao skakutanje drveća na jednoj nozi duž bulevara, kao namigivanje reklama u predvečerje, njima je čvornovat i drven svaki trenutak života: i ljubav, i nezgode, i ona obavezna čaša vina subotom uveče, i bioskop nedeljom posle podne, i novine, i pletivo… I meni ih je ponekad tako žao što nikad neće razumeti da možda jedna obična nađena krpica može u našoj glavi da liči na balsku haljinu, da jedna stolica na kojoj se klimatamo može da zameni sve limuzine i jahte, i da šaka peska, ako hoćeš, vredi pet puta više nego čitava Sahara i malo vode na dlanu kao sva mora sveta. Moj tata i moja mama nikada nisu bili deca i zato se možda tako malo razumemo u ovim danima, danima kojima ja tepam, pevušim i čupkam razbarušene šiške, a oni im docrtavaju brkove, silom stavljaju naočari i nadevaju suviše ozbiljna i umorna imena. II verzija pesme (TAKO ZAMIŠLJAM NEBO) I Moj tata i moja mama nikada nisu imali sedam, deset, jedanaest, ili trinaest godina. Oni su odmah rođeni namršteni i nervozni, sa bezbroj otužnih svađa i sitnih prebacivanja. Oni su, čim su prohodali, počeli da se sapliću. I čim su progledali, odmah su bili kratkovidi. Zato posmatraju život očima rođaka, suseda, očima dnevnih listova, očima vesti na radiju, očima tuđih navika i tuđih običaja. Očima tuđe pameti. II I čim su progovorili, progunđali su i, potajno, počeli među bebama da ogovaraju život. I sad ga ogovaraju. Znaju sve pravde i nepravde i večito isteruju nekakve svoje istine u zadihanoj želji da objasne, da poprave, da spasu ovaj svet. A nevolja je u tome što svet uopšte i ne zna da oni u njemu postoje. III Moj tata i moja mama, jednostavno, ne umeju nijednu stvar da shvate neozbiljno i luckasto kao patkasto geganje meseca iznad krovova, kao skakutanje drveća na jednoj nozi duž drumova i namigavanje svetiljki i reklama kroz noć. Pa su im zato i pobegle najlepše detinje godine kao srebrne ribe iz sporih, nespretnih ruku. IV Njima je čudnovat i drven svaki trenutak života. I nezgode i ljubav. I Crna kafa i pletivo. I oni sve ređi izlasci u pozorište i bioskop. I svakodnevne jurnjave na tamo neki posao. Slušam iz druge sobe. Pa oni čak ne umeju prirodno ni da se svađaju, nego se stalno ponavljaju kao da su pre toga napamet uvežbali jedan te isti bes. I bojim se, na kraju, kad budu umirali, veštački će i vrištati, kao da su pre toga dugo nameštali usta i uvežbavali strah. V Moj tata i moja mama nikada nisu bili bezbrižna, bucmasta deca. I meni ih je ponekad tako iskreno žao što nikad neće shvatiti da jedna nađena krpica može u našim glavama da liči na balsku haljinu. Da jedna stara stolica na kojoj se klimatamo, može divno da zameni sve avione i brodove. Da šaka peska, kad hoćeš, vredi više od pustinje. I malo vode na dlanu više od okeana. VI A neprekidno ponavljaju, stalno mi isto ulivaju u ovu tršavu glavu i teraju me da verujem: jedno je biti stvoren, a drugo — biti ostvaren. Postoje roditelji koji od dece zahtevaju da ih u svemu naslede i jednom, kad odrastu, da sasvim na njih liče. Ja hoću da ličim na sebe. Ako mi se to nudi: da budem kao oni, nikad se neću ostvariti. Ostaću stalno započet. VII Čak i kad su najsrećniji, ja vidim kako su nesrećni. Valjda im zato i opraštam. I još ću im opraštati. Jedino nikada neću umeti da se ne naježim kad se rukuju mlitavo. Ko se mlitavo rukuje, znači da mlitavo misli i da mlitavo vekuje. I neću im oprostiti što su potrošili godine a nisu doznali zašto su došli na ovaj svet. Živeti ne znači: biti. Desiti se. Postojati. Živeti znači: nadživeti.