Lažljiva pesma

LAŽLJIVA PESMA Kažem: mesec. I gle — mesec! Kažem : trava. Stvarno — trava! Eto zašto meni seva ova moja smešna glava, ova moja glava leva što jedino zna da sneva. A šta hoće glava luda? Traži laži. Traži čuda. Namigne mi mojim okom. Usnom mi se mojom smeška. Pa sve živo ispretura i vrti se ko vrteška. Kaže: sunce nije sunce, nit se nebo nad njim plavi. Kaže: hoću nešto lepše tu u tebi da se javi. Smisliću ti nove ptice. Nove snove. Nova mora. Hoću ono čega nema. Neću ovo što se mora. I zaista — ljudi bolji. I zaista — mekši dlan. Sve su plave oči plavlje. Svaki dan je belji dan. I zbilja mi lepše tako lažljivo i naopako. U kosi se mesto žvrka raznobojne zvezde roje. U krošnjama neke boje, lažne, ali lepše stoje. I odjednom ove je pravo i sve moje, samo moje. Stvari koje ne postoje odjedanput — sve postoje. Odjedanput: bordo mesec. Odjedanput: plava trava. Ljubičasto neko lišće zelen vidik zavejava. A meni se samo smeška mojom usnom moja glava, namigne mi mojim okom i dalje se izmotava. Sada mogu sve što hoću, jer na mene dani liče. Samo šmrknem — stane reka. Samo trepnem — šuma niče. Krov il’ oblak rukom skinem. Noć il’ maglu skupim šakom. Zato lažem kako zinem i stvarno mi lepše tako. Pa i ova leva glava, četvrtasta — ko od panja, i ona mi triput draža kad izmišlja i kad sanja.