Ljubav (Plavi čuperak)

Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost, onuda iza fabrika, iza pristaništa i mosta, niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu, gde trava ima ukus vode, peska i sunca. Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi, ni jedno od drugog prepisivati domaće zadatke, ni deliti užinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama, ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu, za koji su me večito čupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina. Kažu: gotovo je detinjstvo. Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo. Kažu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera. I svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure. I svi su šareni i čudni kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada više, nikada više nećemo se uhvatiti za ruke, ni hodati od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečega vrlo važnog, nečega toliko ogromno važnog, čega se raz-dvo-je-ni nikada više nećemo moći setiti. Plavi čuperak