Najdivniji grad (Nije to nikakva bajka)

Neka bezazleni zato zapuše svoje rumene uši i ćute. Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački. Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Imala je u oku električnu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i žute. Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: ljubav. A detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela. Mahalo je šarenim kockama, igračkama i snovima. Otišli su konvejeri mašnica i odleteli listići presovanog staniola. Svet je odjednom postao viši za jednu neznanu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad krošnjama, nad krovovima. I samo malo dublji, za krišku naprslog bola. Nežnost je bila lepljivo hranljiva kao želatin, dok je s mirisom znoja tekla niz njeno rame. Odjednom smo imali i suviše ruku vezanih u sulude čvorove. Paralisana noć na podu uvlačila je vunastu njušku u rukave pidžame. A zidovi su neprestano rasli, rasli, i obrasli u paprat i u borove. Nije to nikakva bajka. Samo, sećam se ona se nešto prvo malo izgubila. Posle je bila sasvim ja, tako da je nisam ni prepoznavao više. Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva u smolu, u krv i u mleko. U mraku izmišljenih šuma, u mraku zelenom od kiše, ruke su dobile krila i odletele nekud do bolesti daleko, do slepila daleko, da nam se ne vrate više. Posle je zaspala. Bio sam u njoj budan, Sav loman, i Sav ranjav. Spavala je kao moja pripitomljena koža. Kao moji rskavičavi laktovi. Moje poderane nozdrve. I oprane žile na rukama. Spavala je kao čuperci trske u močvari. I kapilari granja. Kao tkivo algi i sluzokože okeana. Kao utrnuli umor trabakula u lukama. I detinjstvo je sasvim otišlo iz njenih cipela. Bez nje su sklopile oči sve lepe lutke na svetu. Bez nje su plišani medvedi Savili male ruke cicanim musavim pajacima oko vrata. pobegle sasvim nečujno na neku dobru planetu, da sutra drugom kanu u oči mrvu zlata. Nije to nikakva bajka. Sklupčana kao narandža, sva meka, sva sitna, sva mlaka, ona je spavala u mom izgladnelom uhu i crepovima šaka. Ljubav, koja se prvi put usnama kopa i siše, ima neslućenu vrednost neke dragocene rude. Ima male razdrešene pertle nespretnosti, i ružičaste okuke tek otkrivenog stida; I glečere kristala neke predugo čekane stidljive terevenke. Ona je, kad se prođe, to lekovito disanje pozajmljeno od kiše. I bedra što će sutra gumeno da se probude. I grudi što će u zoru biti laste i evenke.