Savršenstvo vatre

SAVRŠENSTVO VATRE (odlomci) I Jedno je drvo opet izraslo levo odavde, u moru zelene mahovine. Ne znam ima li smisla da ga uopšte opisujem, ovakvom vrstom govora. Obličja što su u rečima nisu i obličja van reči. Duboko sam se potresao kad sam ga ugledao prvi put. Izgleda da sam stekao nekakav sveti dar da pronalazim dokaze o prozirnosti zgusnutog. O nađenom u netraženom, o večitom trenutku, o nepotrošivoj sadašnjosti. VIII Danima uhodim ptice. Od njih učim da letim. Učim kako se biva rođak s vetrom. Polako gubim prošlost. Prestajem da se sećam odakle sam to došao. Baveći se igrarijom odvajanja prostora od prostora, uskoro neću znati da li sam i sasvim tu. Ovakvi brzopleti sistemi kao čovek, upozoravaju sasvim ozbiljno. Došlo je, čini mi se, vreme da se uputim i u krilatost, i da usnama dotaknem opnu između kraja i početka. LXXXIX Ako te uprlja blato i otruje Gorčina, Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda. Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre: Da sagori sve što joj je u zagrljaju. Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća. Oni u tome vide čistoću dobrih običaja. Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode. Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš. I zato, sve što ti je strano, posmatraj blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje, Jer i tvoje je delanje za nekoga nasilje i bol. XCVII Nedostaje mi jedno ogromno parče večnosti, koje sam budan prevalio, a ne sećam se kako. Ako ne tražim nevolju, nevolja mene traži. Ako me nevolja ne nađe, ja nabasam na nju. ja se uputim pravcem koji je Sav u čvorovima. Upamtio sam jedino talog bespolnog vetra što mi se znojio u očima i lepio za nozdrve, za nepca i za pluća, Sav od smole i soli, Sav užežen i otežao. CIX A drvo reče: najžešći alat je smirenost. Od nje kremenje tinja i samo sebe otapa. Zar nije laser satkan od najfinije svetlosti? Najbritkije se sablje kuju od zagrljaja. Šta je poklič u jurišu nego vazduh, a ipak od njega prskaju kalpaci i raspadaju se štitovi. Nema na svetu planine koja će ikad odoleti mekom šaputanju pene i milovanju mora. Plima i oseka su nevidljive, a pomeraju tle i razgibavaju kontinente iz zglobova. I nema ničega bezazlenijeg na svetu od vetra, a od njegovog poljupca i glečer zatreperi strašću. CCXXXIX Duboko sam se poklonio drvetu moje mladosti. Poklonio se dan, nebo i vetar s juga. Pod njim su mlako kamenje i rasejani pepeo disali kao veliko, tek pripaljeno srce. Najzad sam dobio dokaz o nečemu što poseduje ispitivački um sa strogim ukusom nadahnuća. Najzad sam dobio taj lukavo zataškani dokaz o postojanju opne između vidljivih stvari koje su oduvek imale, i na izgled nevidljivih, koje, u zatucanom svetu ogromne ljudske kratkovidosti, nikada neće imati živu veštinu sadržaja. CCXL I dok se polako pretvaralo u sopstveni oreol, u lep svetlosni znak, u ono što se da videti samo u vakuumu vremena, kao izluđujući sistem preobraženja i slobode, konačno shvatio sam, pričestivši se pred zemljom strašnom težinom vazduha što se ušećerila u mojim nozdrvama i na usnama i pihtijastom uglju tek izvežbanih zenica, da moje drvo nije hram, nikakvo Savršenstvo vatre, ni usamljena božja misao. Napokon sam razumeo da sam ja to govorio sa životom i večnošću kao sa nečim sebi ravnim.