Uspomena

Rastali smo se, ali naše detinjstvo ostaje u prvom poljupcu kojim sam obraz opekla. E, moja ljubavi, za ceo život dosta je to malo ničega kad sam ti najviše rekla. Naše su oči tada pomešale boje, pa isto vidimo svet ovaj ludi i tršavi. I još će dugo na usni da ti postoje tragovi neki daleki, meki, lepršavi. I ja, kad grickam bombone ili žvaku, kad ližem kornet, il’ nešto luckasto usnim, ili se bez veze isplazim nekom dečaku – osećam ukus osmeha tvog na usni. Razišli smo se. Al’ naše detinjstvo ostaje svejedno kakvim stazama sutra lutali. Malo je bilo. Al’ ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.