Jesen

U plamenu, zapaljena jesen, Gori katkada moje srce, čisto i samo. Vjetar ga budi, dodirne mu središte i onda ga objesi kakva rasuta ljepota! Tražim neke ruke, neku prisutnost, neko tijelo, ono što zidove razbija i rađa opijene oblike, dodir, glas, okretaj, neko krilo samo, Tražim po sebi, unutra, kosti, netaknute violine, usne koje sanjaju usne, ruke koje sanjaju ptice... I nešto neznano što kaže »nikada«, a pada s neba, od tebe, moj Bože i moj protivniče.