U ime hrabrosti budućih vekova

I plemena ljudi koji će sve više rasti, Ja sam se lišio čaše na piru očeva, I veselja i sopstvene časti. Vek-vukodlak skače na me da me kolje, Ali ja vuk nisam i nemam vučju kožu. Ko kapu, u ruke, tutni mi bolje Sibirskih stepa topli kožuh, — Da ne vidim kukavice, ni meko blato, Niti na točku krvave neke kosti, Da u noći sijaju prašnici, ko zlato, U svojoj prvobitnoj lepoti. Odnesi me u noć, gde Jenisej žubori, I gde doseže bor zvezde avgusta, Jer po koži svojoj ja nisam vuk u Gori I neistina mi je iskrivila usta.