Baš čelik

Sanjao sam ga. On ima ruke od gvožđa i runa, a usne od debele i hrapave gume. Zubi su mu stene, oči od liskuna, u kosi nosi zverove i šume. Dopola mu lica vilica što žvaće, ona što se isprsila i nadnela nad svetom, vrljava, što se nadima i istura sve jače i hoda i gazi vilicom kao petom. Korakom čeljusti sto sela pregazi, gluv za naš vrisak od grla do oblaka. On pogledom vatru ledi, vodu pari, devojku unakazi kad iz svog čardaka izlegne i pođe u lov, gde kida glave i rska kosti, gde žvaće srca i srče creva, preživa livade i crepare rujave, i senke lelujave u grlo na levak leva, dok se ne napoji, dok se ne udvoji. Tad zube čačka rebrima dece, grabuljama ih drlja i turpijom oštri da glave bolje rube kad sutra nova naselja pokrlja. Tad dimnjake lomi i kadi zvonare čađu i škripom mrgodne fabrike i goni svetačke i druge utvare da traže vojnike što kolju vojnike. smrti, ubica naše strasti, mladog vremena što pade u cvetu pesme pod slavolukom dolaska, on je bolest gradova, lež pastirskih plemena, on je Baš-Čelik, Baš-Čelik od čelika i praska, on je kost u grlu, on je troma mora vrisak u snu, skok kroz prslu opnu snova, on je plač bremene žene, poniranje izvora, mukanje steonih krava kraj zaklanih bikova. Prijatelja nema, on užase treba, užasnut i sam ko zločin na oštrici. Korenje ga čuje kako u grobnici viljuškama grebe tanjire od srebra. Ne pati što ne voli, sam sebi samom smeta kad ruku pod ruku šeću ljubavnici, kada se zagrle on bi u groznici bacio Crni pokrov preko usana sveta. Jug naš golišavi, rođeno proleće, ptiče što još prvi, u navike vreba i gađa, kad baca brda smrti s neba, moja vedra rebra, nedojeno drveće. on ima puno slugu i puno argata, on ima puno ruku i noge bezbrojne, i svuda se za njega po svetu biju vojne. On je Baš-Čelik, patrljak mraka, steg prašine, lelek noći, krik druga, glad veća od sebe same, zubata, opaka, pošast krda, beli otrov, Crna kuga. Nad nama on vlada, strahom nas davi, ne znamo kad će da bane, noću ili po danu, petli kada blisnu il’ mesec kad se javi da kolje decu plavu, tu prolećnu, mlečnu hranu. Baš-Čelik, Baš-Čelik, konopac o vratu, kuršum u grudi, lisice na ruke, glad i žeđ i rane u miru i u ratu, i tuga i bol i muke i muke. Usne mi nemaju zvuka, one su najtiša luka cela od kaučuka, sivoga kaučuka. Međ usne mu jarboli brode. Brodovi do njih dohode prepuni mladih sanduka, čamovih, malih sanduka. U njima gmižu crvi, pod zavojem od pamuka, a crvi siti jauka teku na usta muka iz mene, iz celog puka. U njima besni Baš-Čelik i pendrekom maše kapelnik tišine, taj ženik smrti, zao: Crn i velik; zao: krv i čelik.