Kažem – smrta, a ljubim…

Kažem – smrt, a ljubim usnom kao predeo. Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće. Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo i naše smejanje s okna svake kuće. O, nikada takve strasti bilo nije k’o poljem te noći na ivici groba. Ja nisam ljubio nikada silnije tu rosu i tebe no u ono doba kad su nam svrdlali meci i vrtlozi, bol što je iz rana loptio na sve, kad je brat prohodo na drvenoj nozi, kad su nam vezali i oči i sne. Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije. Ljubav je kćer čiji je sin imao sina da odagna stravu iz zemlje Srbije i ljubi devojke u kucaj malina. Dim za žar, mir za bol, muk za reč – ja neću. Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra. I ranjen ja tražim, ko sloboda – sreću, ko dan – taj smeh pod prokislim krovom neba. Raduj se, o raduj, radujte se svi prkosu što cveta na oštrici more, toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri, morima što okom devojke njonjore. Reknem li – smrt, ljubim ko usnom – predeo. Reknem li – kraj – zvonim od strasti buduće. Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo i naše smejanje s okna svake kuće.