Dok šumnim ulicama šetam

Il’ ulazim u prepun hram, Nerasudne mladiće sretam, Ja samo jednu miso znam. Ja kažem: godine će stići, I svi, koliko ima nas, Pod večne ćemo svode sići I već je nekom blizu čas. Kad vidim hrast nasred poljane, Ja mislim: starina će ova Preživeti i moje dane, Ko dane mojih pradedova. Detence pomilujem često I reknem “zbogom” u taj mah: Ja tebi dajem svoje mesto, Ti bićeš cvet, ja biću prah. I svaki dan, i svaki minut Ja pratim kao kobnu nit, Sve čekam da l’ će slutnja sinut O času gde je kraj moj skrit. I gde će doći smrt po mene? U boju, il’ u valu plime, Il’ susedne doline sene Već spremne su da gosta prime? I makar da je hladnom telu Svejedno gde će najzad biti, Al’ ipak sve bliže rodnom vrelu Svoj grobni san bih htio sniti. I neka smrt za među šalje: Kraj nje će mladost sjati ista, I mirna priroda će dalje Lepotom večitom da blista.