Ljubavna pesma (Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. . .)

20. Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. Napisati, na primer: „Noć je posuta zvezdama, trepere modre zvezde u daljini.“ Noćni vetar kruži nebom i peva. Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. Voleo sam je, a ponekad je i ona mene volela. U noćima kao ova bila je u mom naručju. Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba. Volela me, a ponekad i ja sam nju voleo. Kako da ne volim njene velike nepomične oči. Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. Misliti da je nemam, osećati da sam je izgubio. Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje. A stih pada na dušu kao rosa na pašnjak. Šta mari što moja ljubav ne mogaše da je sačuva. Noć je osuta zvezdama i ona sa mnom nije. To je sve. U daljini nečija pesma. U daljini. Duša je moja nesretna što ju je izgubila. Ko da je žele privući, oči je moje traže. Srce je moje traži, a ona sa mnom nije. Ista je noć u kojoj se isto drveće belasa. Mi, nekadašnji, već nismo ono što besmo. Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo! Moj glas je tražio vetar da takne njeno uho. Drugome. Pripasće drugome. Ko pre mojih poljubaca, Njen glas, blistavo telo. Njene beskrajne oči. Više je ne volim, sigurno, al’ možda je ipak volim. Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug. U noćima kao što je ova bila je u mom zagrljaju. Moja se duša ne miri s tim da sam je izgubio. Mada je ovo poslednji bol koji mi nanosi, a ovo poslednji stihovi koje za nju pišem. Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička Tu knjigu mnogo volim jer se u njoj, uprkos njenim oštrim melanholičnim tonovima, osećaju sve čari življenja. Da je napišem pomogli su mi jedna reka i njeno ušće: Imperijal. Dvadeset pesama su romansa o Santjagu i njegovim studentskim ulicama, univerzitetom i mirisom majčine dušice kojim su prožete srećne priče uzvraćenih ljubavi. Često su me pitali ko je žena iz Dvadeset pesama, ali na to pitanje teško je odgovoriti. One dve ili tri koje se prepliću u tim setnim i strastvenim stihovima odnose se, recimo, na Marisol i Marisombru. Marisol je idila moje začarane provincije sa ogromnim noćnim zvezdama i očima tamnim poput vlažnog neba iznad Temuka. Svojom radošću i lepršavom lepotom, ona je prisutna na gotovo svim stranicama, okružena lučkim vodama i mladim mesecom iznad planina. Marisombra je studentkinja iz prestonice. Siva beretka, krotke oči, neprekidan miris majčine dušice prolaznih studentskih ljubavi, fizički zaborav u strastvenim susretima po skrovitim zabitima velegrada.“