Ove noći mogu napisati najtužnije stihove

20. Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. Napisati, na primer: „Noć je puna zvezda, trepere modre zvezde u daljini. Noćni vetar kruži nebom i peva.“ Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela. U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju. Ljubio sam je, koliko puta, pod ovim beskrajnim nebom. Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo. Kako da ne volim njene velike nepomične oči. Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio. Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju. I stih pada na dušu kao rosa na livadu. Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati. Noć je posuta zvezdama i ona nije uz mene. I to je sve. U daljini neko peva. U daljini. Moja je duša nespokojna što ju je izgubila. Kao da je hoće približiti, moj je pogled ište. Moje srce je ište, a ona nije uz mene. Ista noć u belo odeva ista stabla. Mi sami, oni od nekad, nismo više isti. Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo! Moj glas je iskao vetar da joj dodirnem uho. Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca. Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči. Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim. Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug. Jer sam je u noćima kao ova držao u svom naručju. Moja je duša nespokojna što ju je izgubila. Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje, i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem. Tu knjigu mnogo volim jer se u njoj, uprkos njenim oštrim melanholičnim tonovima, osećaju sve čari življenja. Da je napišem pomogli su mi jedna reka i njeno ušće: Imperijal. Dvadeset pesama su romansa o Santjagu i njegovim studentskim ulicama, univerzitetom i mirisom majčine dušice kojim su prožete srećne priče uzvraćenih ljubavi. Često su me pitali ko je žena iz Dvadeset pesama, ali na to pitanje teško je odgovoriti. One dve ili tri koje se prepliću u tim setnim i strastvenim stihovima odnose se, recimo, na Marisol i Marisombru. Marisol je idila moje začarane provincije sa ogromnim noćnim zvezdama i očima tamnim poput vlažnog neba iznad Temuka. Svojom radošću i lepršavom lepotom, ona je prisutna na gotovo svim stranicama, okružena lučkim vodama i mladim mesecom iznad planina. Marisombra je studentkinja iz prestonice. Siva beretka, krotke oči, neprekidan miris majčine dušice prolaznih studentskih ljubavi, fizički zaborav u strastvenim susretima po skrovitim zabitima velegrada.“