Pred pesma

Zar nije važno prepisati od vetra i trava kako se nagoditi s’ kišom u zadihano proleće, i biti u miru sa sobom dok jato senica krišom zadirkuje umorno drveće. I kad se ovaj svet tako natmuren naizgled čini, javi se uvek maleni tračak dok zora naveliko hrče, pronađi mesto u sebi gde se mirno diše u tišini i nemi zamotuljak plavetnila što u beskraj tebe trče. Zaleči bolesna jutra maštom i izreži sve nepomirljive krajnosti, i požuri: za jedan treptaj budi bliži čudu i za jedan osvrt dalji od stvarnosti. Ali kad ti vetar duva u lice nemoj se skloniti ili priviti, samo se okreni, nek’ postane tvoj privatni vetar u leđa, i pri tom, čitave nežnosti u vrela nedra prišiti i cvrkutavo se preliti preko međa. Osmisli po jedan maslačak za svačije oko, promrmljaj luckasto dan i nešto pegavo nasluti, kada se u tebi šume zakrče, videćeš, nešto u tebi divno ume da sve teskoće prećuti.