Kalemegdansko veče

Pucala je zora kao kora Noć se s mukom predavala danu Grlio sam smrznutu Svetlanu Pokraj Save na Kalemegdanu. A sa vrha Nebojšine kule Drozd je pesmom budio grlicu Ja nabreko k’o topovsko đule Sva mi dugmad otpala na šlicu. A Svetlanu suncem obasjanu Od te muke spopanuli žmarci Pa mi tiho šapnula na uvo -Mače moje jedu mi se čvarci- Kasnije nas našli milicajci Od idile osta samo slika U stanici ostaše podaci Jedne kurve i jednog pesnika.