Meteori tuge

Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za ljubav i stihove Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas! Teturajući gradovima i vremenom Pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo mesec kao u stari gong. Tako tužan životopis da se stvori, Jadni moj pesniče, Danas kad krv tvoja umesto tebe govori! Oh, kako je simbolično moj život označen truležima tuberkoloznog novembra! Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka skitničke mladosti moje, U meni nedostižna tuga peva nevinom belinom snežnoga decembra. U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati? Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao gradske svetiljke zanihane na mrazu? Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma iz koje srce moje laje kao farmerski pas iz stepe na mesec žut… Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama osamljene noći… Čegarski život ulazi u mrak kao Crni voz u beskonačni tunel! Druže, čujete li me? Umire jedno dete: — Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori Sa moje životne komete.