Da umrem, šta ćeš ti, moj bože?

Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer; ja sam tvoj krčag pun do vrha (pa da se prospem? da se skrham?); ja sam ti smisao i svrha, ti sa mnom gubiš razlog svoj. Imati nećeš posle mene nijednu kuću gde ti mogu šaptati reči zanesene topao pozdrav, prisno hvala. Ja ću sa umornih ti nogu spasti ko somotna sandala. Spašće ogrtač golem tvoj. Tvoj pogled, što ga vazda čeka moj obraz kao jastuk mekan, doći će tada iz daleka da mene traži i ne nađe i klone kada Sunce zađe kraj stranog stenja, tuđih smreka. U meni zebnjom zvoni jeka: šta ćeš da činiš, Bože moj?