Dodirne dušu

This slideshow requires JavaScript. odasvud bruji spominjanja glas. Poneki dan što prođe stran za nas u budućnosti stigne tek k’o dar. Ko meri naš doprinos? Da li ko od prošlih, starih leta nas raspreda? Šta od postanja saznasmo, sem to: da sve se jedno u drugom ogleda? Da se na nama ravnodušnost greje? O, dome, travo, o, večernja seni, dok se gledamo tako, obrgljeni, najednom sve to kroz vas k nama veje. Kroz sva se bića pruža prostor jedan: suštinski svetski prostor. Kroz nas laste proleću tiho. Ja, rašćenja žedan, pogledah, i: u meni drvo raste. Brinem, a dom je na dnu mog srca. Čuvam se, a u meni straža bdije. U mojoj novoj ljubavi se svije svet lepi, da tu počiva i grca.