Rastanak

Kako sam samo osetio sve što rastankom zovu. Kako znam i sada: nepreboljeno i jezivo nešto tamno, što tkanje nekog lepog sklada kida, još jednom pružajuć’ ga amo. Što bespomoćan bejah, gledajući ono što mene – a mene zovući – pusti da idem, zaostavši samo, ono što ko da bejahu sve žene, a ipak malo, belo činilo se, i ništa dugo do: mahanje što se već više i ne odnosi na mene, mahanje neprekidno iz daleka, sve tiše – , jedva objašnjivo više: možzda šljivina grana što se njiše kad sa nje žurno prhne ptica neka. Nove pesme (Preveo: Branimir Živojinović)