Beatriča

U nekom pepeljastom sažganom kraju golom dok jednoga se dana prirodi jadah s bolom i dok sam lutajući bez cilja ikakvoga oštrio kamu misli tocilom srca svoga, videh u samo podne nekakav Crn, natušten i buronosan oblak na mojoj glavi stušten, a porocnih duhova na njemu celo stado, zluradih patuljaka što svud se pletu rado. i ko svet pred budalom začuh kako se cere i ćućore, sve razne znake razmenjujući i sve očima jedan drugom namigujući: -„Gledajte natenane:karikatura prava, ta senka Hamletovo držanje podržava, pogled mu neodlučan, a kosa rasčupana. Nije l gledati tužno ovoga bonvivana, tog najurenog glumca, hulju, pajaca, lolu, koji, jer ume vešto da igra svoju rolu želi privući pesmi svojih bolova kopce i potoke i cvecće i orlove i popce, pa čak i nama koji sve to smislimo davno, te poznate tirade recitovati javno?“ Ja sam mogao (jer je moj ponos kao planina viša no oblak, dusi i cela dreka njina) prosto na drugu stranu da skrenem pogled Gordi da samo ne primetih u pohotnoj toj hordi- zločin od koga sunce ne skrenu sa svoga toka kraljicu moga srca, nesravnjivoga oka, kako se s njima smeje mom mračnom jadovanju i prodaje se njinom prljavom milovanju.