Čitaocu

Glupost nam i grešnost u duhu se stane I telima našim zbog njih slabi snaga. Mi hranimo svoja grizodušja draga Kao što prosjaci svoje vaši hrane. Greh nam je uporan, kajanje pritvorno; Za svoje priznanje nadamo se blagu; Kao da smo bednom suzom sprali ljagu, U glib ceste svoje vraćamo se orno. Satana Trismegist snagom svojih čini Uljuljkuje duh naš na jastuku zala, A od naše volje, tog tvrdog metala, On, učen hemičar, prah i penu čini. Konce što nas kreću vražje ruke drže! Dok nam se divnima gnusne stvari čine, Mi, svakim korakom, kroz smrdljive tmine Bez strave ka paklu srljamo sve brže. Poput razvratnika što sred zagrljaja Grize staroj drolji već usahle grudi, Mi sumnjiv užitak što se usput nudi Ko suhu naranču cedimo do kraja. Demonski nam nakot, kao klupka gadna Mnoštva pantljičara, kroz mozgove gmiže, A kad udahnemo, u pluća nam stiže Nevidljiva reka Smrti – mračna, hladna. Ako palikuće nismo i ubice Što u bedni okvir svog životnog tkanja Utkivaju otrov, nož i silovanja, To je zato, avaj! što smo kukavice. Ali te pantere, škorpioni, zmije, Šakali, majmuni, lešinari, kuje, Žgadija što urla, rokće, gmiže, ruje, Zverinjak poroka naše duše, krije Gada što bez premca grozan je i zao! I mada bez snažnog gesta i galame, On bi zemlju satro u ruine same I jednim bi zevom Sav svet progutao; To je Čama! – Sa joj suza nehotična Dok sanja smaknuća i nargilu puši. Ti je, čitaoče, znaš kad nežno guši, Dušo licemerna, bratska, meni slična!