Veze

Correspondance VEZE Priroda je hram gde mutne reči sleću Sa stubova živih ponekad, a dole Ko kroz šumu ide čovek kroz simbole Što ga putem prisnim pogledima sreću. Ko odjeci dugi što daljem se svode U jedinstvo mračno i duboko što je Ogromno kô noć i kao svetlost, boje, Mirisi i zvuci razgovore vode. Neki su mirisi ko put dečja sveži, Zeleni ko polja, blagi ko oboe, – Drugi iskvareni, pobednički, teži, Što u beskraj šire prostiranje svoje, Kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha Koji peva zanos čula nam i duha.