Kiša je tako blaga

Nije li neko s visa otkud pada Čitao mojih misli tok i ritam? Il su pak moje misli takve: kada Put neba krenu ja nekog čitam? (Do pre trenutka sokak bese tesan A sad se prazni: ulica je šira, Pravija, Crna kao dub netesan Nagnut ka nebu što se meni spira Trunke – pa idem skoro bestelesan.) (Kao da hodam s nekim koji šušne Tek dva – tri slova i nestane krišom… Pa opet šapne reč kraj školjke ušne Il takne rame rukom još i tišom…) Skoro ne gazim: plovim kao barka Niz tamu i bez kompasa, bez traga, Prikačen o nit koju vuče Parka (Dok moje čelo, bez misli, tek draga Sestrinska ruka kiše – bolničarka.) Kiša je tako blaga i nestroga, A topla pri tom: da bih mogo po njoj Hodati sve do časa sudjenog I stići onoj ivici potonjoj Kada u prazno zakorači noga…