Romar

O voi che per la via d’Amor passate, attendete e guardate, s’egli e dolore alcun, quanto il mio grave… Vita Nuova I Neću da bude imena za mojih suza pakao i čađu moga krimena. Ako sam često plakao, svetu sam grč sakrivao, i nisam duše takao. Ako sam često snivao, ja nisam sebe pojao, i nisam zvuk uživao. Ja sam se sebe bojao i zla sa mnogim čarima, i strah me skupo stojao. I kad sam bos, s romarima, po golom trnu gazao, ni mladima, ni starima, ja nisam rane kazao. II U kazni mesa, dugom hodočašću, dok snatrim belu večnost slavna zida, – s krivom il s pravom – ridam: pašću, pašću, od jedne hjene što mi grudi kida, od jedne žene s dušom i sa strašću. Ona je ponos i gubitak vida, a ja je žudim slašću ili čašću, i ljubav nema koprene ni stida. – Jer šta da glumim uzdah Parsifala? Ako je drhtaj rosna kap na listu, čista je ljubav majka ideala, i svetkovina dletu ili kistu: Njoj kojoj neznam Imena sva hvala za moju luku u prostranom Hristu.