Posebna zvezda

Kada se papiri – Puni snažnih otisaka, Haotičnih misli, Čudnih osećanja – Nađu na podu, Na stolu, Napolju – Tada padaju ružne kiše, Teško se diše, Veruješ da ne možeš više. Tada nešto sitno, Kao tačka koju nikad ne staviš, Počne da lupa, Galami, Želi da se oslobodi, Želi vani. A ti vrištiš u sebi, Pitaš se, Misliš, Jer neobično je teško Uhvatiti pravi tren I voditi olovku Koja beži od misli Koje ne shvataju osećanja. I, zaista, ništa ne smisliš, Samo ćutiš, Bledo gledaš, Sjaj ti spada sa kože, Opet se gasiš, Baš kao noćima unazad. Zašto ne odustaneš? Možda je već kasno Za nova stvaranja, A ipak iste reči i motive Kroz dosadne stihove. Iste oči, ruke od svile, Stih za suncokrete I te zvezde proklete. Smiri se. Znaš, Posle svega, Svih suza, zgužvanih papira, Posebna zvezda ne misli na vreme, Brojeve i dane. Jedna zvezda ne želi Da poslednji stih koji napišeš Baš poslednji i ostane. Možda ovde ima mesta Za još jedno „hvala“, Posebnoj zvezdi Koja je uvek strpljivo čekala.