Stella

Na žalu sam jedne ja zaspao noći. Vetar me probudi; otvorivši oči, Videh, izišavši iz bunila svoga, Danicu što u dnu neba dalekoga Kroz belinu nežnu, neizmernu sjaše. Odnoseć nevreme bura odmicaše. Pahuljom oblaci postajahu sivi. Sjaj to beše jasni, što misli, što živi; Stišavao udar vala je u hride; Kanda duša neka kroz biser se vide. Uzalud još noćne vladale su tmine, Božji osmeh užga nebeske visine. Vršak je jarbola svetlost posrebrila; Na Crnomu brodu bela jedra bila; Jato galebova, stojeć na strmini, Pozorno gledalo zvezdu u daljini Ko nebesku pticu iz iskre rođenu; Okean, ko narod, motreć sjajnost njenu, Bučeć posve tiho, k njoj se primicao Ko u strahu da je ne bi odagnao. Neiskazana ljubav rosila iz zraka. Do nogu mi tresla vlat se trave svaka, Ptice su čavrljale usred svojih gnezda; Cvet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvezda. I dokle svoj veo podizahu sene, Čuh glas što sa zvezde stizaše do mene: -Ja sam ona zvezda, koja prva hodi, U koju u grobu veruju, što vodi. Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta; Stena sam ognjena, zlatna, odapeta, Ko iz praćke Božje, na Crn obraz tmuše. Ja podižem snova svet koji je srušen. O narodi, ja sam plamna poezija. Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija. Ljubav za mnom lava okeana tera. Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vera! Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte! Otvor’te se veđe, a zenice sjajte, Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati, Na noge, spavači! – onaj što me prati, Što me šalje poput prethodnice svoje, Anđeo Sloboda, div Prosveta to je!