Soneti

Sonet 18 Sa letnjim danom ne znam da li da te Poredim, kad si — lepši, čari tiše? Pupoljke maja strašni vetri smlate I vreme leta kratko je odviše; Ponekad oko neba jara rubi, A često zlatni Lik potamni neba; Sve što je lepo lepotu i gubi Kad slučaj hoće il’ prirodi treba. Svenuti neće večno leto tvoje, Niti lepota, a i smrt se neće Hvaliti da ti pokri tamom boje, U večnost — pesma — i tvoj Lik odneće. Dok oko vidi i dok dišu ljudi S pesmom će ovom tvoj Lik da se budi. Sonet 30 U nemilosti kad sam kod sudbine — Izgnanstvo svoje kitim suznim injem; U gluvo nebo moj se vapaj vine — I gledam sebe, svoj udes proklinjem; Kao taj da sam bogat nadom, želim, Lep kao ovaj i drag kao treći, Veštinu i moć s drugih da preselim; I kada se mojoj sve zaveri sreći, I prezrem sebe, ja ako se tada Setim tvoga Lika — onda moja duša Prhne u zoru kao ševa, rada Da pesmom slavi nebo što je sluša. Tvoja je ljubav takvo zlato da ga Ne bih menjao za kraljevska blaga. Sonet 33 Videh gde laska, jutro sunca puno, Planinskom vrhu suverenim okom, I ljubi polja u zeleno runo Zlatom svog lica — i sja nad potokom; I odmah zatim pušta da se sjate Tamni oblaci oko zlatnog vida I napuštenom svetu sjaj uskrate, Te se — već kloni zapadu od stida. I moje sunce blistavoga sjaja Jednoga jutra sjaše mi sred čela; Ali, vaj, samo jedan sat to traja, A sad ga oblak skriva od mog tela. Ja ga ne krivim: ako sunce neba Zna da potamni i zemaljsko treba. Sonet 44 O, da je teško suštastvo mog tela – Misao, dalj me sprečavala ne bi, Jer, ja bih onda, preko svih predela, Pa ma gde da si – doleteo tebi. O, svejedno je gde bih tada bio I među nama kakva daljina je; Hitrom bih mišlju more preskočio Čim smisli gde bi ona htela da je. Misao nisam, pa tužim ko niko; Mnogih je milja između nas sena. Sazdan od zemlje i vode, toliko, Prepuštam susret ćudima vremena. Spori sastojci mog tela su uza I isti izvor naših Gorkih suza. Sonet 57 Pošto sam tvoj rob – šta da radim drugo Nego ćudima da ugađam tvojim? Dragoceno je moje vreme dugo Samo kad tebe dvorim činom kojim. Ne smem da korim tužni čas i dugi Kad tebe nema, o moj suverene; Ni da razmišlja nije dano slugi, Kad kažeš zbogom i napustiš mene; Ni pitati te ne smem ljubomorno – Kud si nestao i šta radiš sada; Kao rob, moram da čekam pokorno, Dok tvoja družba drugima pripada. Luda je ljubav, ma šta da se zbiva Po tvojoj volji – tu zlo ne otkriva. Sonet 73 Ti sad u meni gledaš one ure — Kad lišće s grana ode svome kraju I one gole od zime drhture Ko pusti hor gde ptice ne pevaju. U meni vidiš belog dana veče Čije je sunce zašlo s ruba plava; Kog će odneti Crna noć što teče — Drugo ja smrti u kojoj sve spava. U meni vidiš vatre plamsaj žuti Što na pepelu leži uspomena, Kao na odru gde će izdahnuti Tim sagorena —— čime je hranjena. To što ti vidiš — ljubavi moć daje, Jer ljubiš ono što skoro nestaje. Sonet 105 Ne misli da je moja ljubav slepa I idolom ne zovi druga moga Zato što svaka moja pesma lepa Hvali tek jednog i uvek istoga. O, ljubazan je moj drug svakim danom, Postojan uvek u divnoj vrlosti, Te je i stih moj — oda postojanom. I peva — jedno, bez raznolikosti. „Lep, dobar, veran“ — tema je jedina, A da „lep, dobar i veran“ pozlatim Raznim rečima — sva mi je veština I jednim dahom sve to obuhvatim. Te — čar, dobrota, vernost — odvojene: Tako su sada u jednom spojene. Sonet 106 Kad u hronici doba minuloga Opise vidim nekih lepih bića I stare pesme, prepune lepoga, U slavu mrtvih gospi i mladića, Ja vidim da su ti pesnici-pređi Dajući svemu lepom hvalu svoju — Rukama, nozi, usni, oku, veđi — Hteli lepotu da opišu tvoju. Sve su im hvale proročanstvo bile — Tvojoj lepoti i za doba naše, Ali ti nisu opevale mile Sve čari, jer ih samo slutnjom znaše. Mi ih sad znamo, oči nam se sjaje, Ali nam pero nevešto zastaje. Sonet 108 Šta može um mj perom da napiše Da duša reč već nije rekla svoju? Šta da se rekne i novo i više Da mi izraz ljubav i čar tvoju? Ništa, moj druže. Al izjave rane: Da si moj, a ja – tvoj da sam, govorim Kao molitvu, reč po reč, kroz dane. Jer, kad je večna ljubav kojom Gorim – Ona je nova, iako je stara; Ko pre – duboka; bora joj ne škodi, Ni zub vremena – jer ona pretvara Starost u slugu i na to je svodi. Ona kao nanovo rođena Kad ostarelost misli da je – sena. Sonet 116 Spoj vernih duša smetnja ne remeti. A ljubav nije ljubav, koju svako S promenom menja, il’ ako se seti Da s nevernikom izneveri lako. O, ne! Ljubav je tek kula svetilja Što gleda bure i njihovu penu. Ona je zvezda, visoka vodilja, Za zalutalu barku. Ni vremenu Igračka nije, mada su rumena Lica pod njenom kosom koja čeka; O, ljubav nema promena ni mena Već traje dok je i sveta i veka. Ako ja grešim, moj stih laž je tada I niko nije voleo nikada.