Reči

REČI — Tamo je strašno hladno, zar ne? — upitala me je i odahnula s olakšanjem. Jer toliko se nakupilo tih zemalja da je u razgovoru još najpouzdanija klima. —  O, gospođo  —  hoću da joj odgovorim  —  pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi u ledu prosekao prorub. O, draga gospođo. Tako hoću da joj odgovorim. Ali zaboravila sam kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kaže ledena sveća i prorub. — Tamo je strašno hladno, zar ne? — Pas du tout! — odgovaram ledeno.