Flauta kičma

I nebo, što zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozariću svojom poslednjom ljubavlju, što kao jektičavog rumeni se lice. I nadvisiću komešanja ova, onih koji zaboraviše nežnost i dom. Čujte, ljudi! Izađite iz rovova, pa posle doratujte. Čak i kad od krvi pijan, klateći se kao Bahus, rat kroči, ni tad da s uma ljubavne reči smetneš. Mili Nemci! Znam, u vašem dahu Geteova je Grethen. Francuz smešeći se na nožu mre, i s osmehom se ruši pogođen avijatičar, ako se sete poljupca otpre tvog, Travijata. Al’ dosta mi je ružičaste mekote, koju stoleća podnose. Na kolena ispred nove lepote, našminkane, što slavim, riđokose! Možda od vremena ovog, od bajoneta oštrijeg, kada stoleća pobeli brada, ostaćemo samo ti i ja, što bacam se za tobom od grada do grada. Ako preko mora odeš naglo, skršivši se u rupu noći guste – utisnuću u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegneš li karavne kroz pustinjsku zegu, gde lavovi su zasedu zauzeli – prislonicu ti pod peščanim bregom obraz kao Sahara vreli. Moćni, ako zatrebam im – reći će mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje biće tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svršiću? Na Svetoj Jeleni? Osedlav zivota talase-vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Odredjen sam da budem nov car – tvoje lišće tu je, na suncanom zlatu moga novca narediću da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujući s vetrom reka se probija; na lancu izgrepšću ime Ljiljino i izgubicu ga u mraku robije. Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo, nakostrešeni kao zver kleta! Ovo što se zari ko lice jektičavog možda je poslednja ljubav sveta.