Plitka filozofija na dubokim mestima

Postaću ne Tolstoj, no nešto mnogo Gore, jedem, pišem, i ludim od toplog svoda. Ko još nije filozofirao nad morem? Voda. Ko vrag ljut beše okean prošlo veče, danas – golubica na jajima, pun smirenja. Kolika razlika! Sve teče Sve se menja. A ima voda svoje vreme: plima, oseka, jedno po jedno. Samo kod Stjeklova voda ne izlazi iz teme. I to nepravedno. Crknuta riba usamljena sred vode. Ko slomljena krilca – peraja trag. I pliva tako, i ode vragu. U susret trom, fokinog tela, brod iz Meksika, a mi – tamo sada. Drukcije i ne može. Podela rada. Kazu – kit. Može biti. Vrsta ribljeg Bijednog – trostrukog obima. Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima. Godine – galebi. Poređaju se i u more se zariju kljukajući se ribom nemilice. Pa se sakriju. U samoj stvari, gde su te ptice? Ja sam se rodio, sisao isprva živeo, radio, i starost će doći Evo, i život kao Azorska ostrva će proći.