Sergeju jesenjinu

Otišli ste, što se kaže, na svet drugi. Pustoš…Letine, postajuć zvezdanost. Nema više ni piva, ni druga. Treznost. Ne Jesenjine, to nije ironija Vama. U grlu je grudva bola, a ne smeh. Vidim-prerezanim rukama, dižete Vlastitih kostiju meh. Prestanite! Dosta! Zašto buncate? Hoćete da lice skrije smrtni veo?! Vi tako preterivati znate Kako niko na svetu ne bi umeo. I zašto? Po čemu? Nedoumica pada. Mucaju kritičari: razlog toga Je ovo, je ono….a, u stvari nema sklada, U bilansu – piva i vina mnoga. Vele – da Vam boemiju zamene klasom, Klasa bi uticala na Vas i sporazum. A zar ona žeđ gasi kvasom? I kada pije klasa čuva razum. Vele – da su Vam nekog napastovca dali, Postali bi ste sadržaj obdareni. Na dan bi ste po sto stihova pisali, Zamorno i dugo k’o Doronjin. A ja mislim da se to oseti, Na sebe bi ste još pre digli ruke. Bolje je od vodke umreti, Nego od dosade puke! Uzrok gubitka neće reči-ni nož, Ni omča s vratila. Možda vene ne bi trebalo seći, Da je u „Angleteru“ bilo mastila. Podrzavaoci radosni: na bis! Skoro cela četa protiv svojih žila! Zašto povećavati broj samoubistava? Bolje povećaj proizvodnju mastila! A sada u grlu- zauvek ni slovca. Teško je i glupo biti misterija. Za naciju, jezikotvorca, Umro je zvonki majstor, bekrija. Sa prošlih sahrana, čak i blatne, Zadušnih stihova nose tralje. Rime o humku k’o ćuskije mlate- Zar je to pesniku poštovanje? Ni spomenik vam nisu sveli- Gde je on, granita il’ bronze luk? A k rešetkama sećanja već su poneli Svetačkih uspomena buđ. Vaše se ime maramicom slinavi, I vaše reči Sobinov balavi, I bunca sto je breza usahla- „Ni reči, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha“. Eh, treba pokazati priču, Tom Leonidu Leongriniču! Treba ustati kao skandalist: Neću da se moj stih žvaće i blati! Zaglušiti ih uz tropost svist, I u Boga i u mater ih poslati! Nek se rasturi ta netalentovana pogan, Šireći kaputna jedra mrka, Neka u ludom bekstvu Kohan Izbode ljude šiljcima brka. Gadovi se moraju prorediti. Poslovi- da se stati ne sme! Život treba iznova preurediti, Pa tek onda pisati pesme! Za pero to vreme- lako nije, Ali recite, Vi, bogalji, sakati, Gde je, kada i koji to genije Birao put utaban i laki? Reč je – vođa ljudske sile. Napred! Da bi se vreme jezgrom Otišlo, i veze da bi slabe Bile za prošlošću svislom. Malo je veselja na nasoj planeti. Neka nas buducnost sa radošću veže. U ovom zivotu nije teško mreti. Izgraditi život – daleko je teže.