Jutarnja idila

* Mihailu Petkoviću, mome bratu Imao sam i ja veselih časova, Nije meni uvek bilo kao sada; Imao sam i ja sate bez bolova, Osmejaka vedrih i radosti, mada To je davno bilo. . . na grudi sam ruke Prekrstio svoje. Gledam kako tama, Nečujno i tiho, ne praveći zvuke, Po zidu se penje u čudnim slikama: K’o ljubavna čežnja, kao tuga znana Preko mrtve drage, preko groba lednog; I nasuprot tami iz ranijih dana, Javlja mi se slika srećnog jutra jednog. Ustao sam rano, preko običaja; Otvorio prozor. Izgledaše kao U prirodi da je bilo okršaja Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao. Neba nigde nema. Možda je propalo. Elelmenti strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore. Oblici se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole. Naglo odoh k njima. Tamo videh kako Zalaze sva bića, i propast ih nosi; Videh da se gazi i svetlost i pak’o, Neku mutnu utvar da maše i kosi. U trenutku jednom ne znam šta se desi. . . Kada se probudih, udarahu zvona, Uz očajni ropac umirahu gresi, Kupljeni životom: to mre vasiona, Zemla, njeno vreme. Umirahu boje, S njima duše ljudi i grobovi njini: Sazrevahu zvezde, al’ da ih opoje Ne ostade niko, ni noć u Crnini. I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad. Tama se uvuče u ideju snova: Raskošnije smrti nisam gled’o nikad. Imao sam i ja veselih časova.