Pijanstvo

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često. U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše. Zaboravim zemlju, zaboravim mesto na kome se jadi i poroci zbraše. Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako svet mojih radosti, umoren, i moli za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o, ja se svemu smejem pa me sve i boli. I pritisne očaj, sam, bez moje volje, ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje, nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“ I ja žalim sebe. Meni nije dano, da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, oči plave, tople kao leto rano, život u svetlosti bez mraka i studi. I želeći da se zaklonim od srama, pijem, i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.