Uteha

Misao se gubi, nestaje i tone u dolini plača, gde se nada kupa, gde stradanja žive, gde se suze rone i gde točak patnji klopara i lupa. I dok miso spava, klonula, u miru, izvija se ljubav na krilima noći, i sa sobom nosi razlupanu liru, i kreće se, čebdi po mojoj samoći. Kao eho sreće, bez šuma i glasa, preko tajnih snova visinama stremi, kao zora nebom zračno se talasa, kao veče u noć gubi se i nemi. I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, pogled koji priča, teši, razgovara, pojima i voli i gleda duboko. Ja osećam dušu i svoju i njenu: Obe, večne, stoje na jednom osmehu, na jednom prostoru, u dalekom vremenu, koje katkad stupa i šapće utehu.