Gospođici N.

Po volji svoje sudbe klete, Progonjen strašnom burom zla, A misleć’ na vas, milo dete, Iz daljine vam pišem ja. Ja, zbilja, na to nemam pravo, Al’ vi ćete mi dati sad; Moje je pravo odn’o đavo, A obazrivost – bol i jad Za prošlom srećom. Tužna mis’o Na ljubav našu i na sve Nagonila me, te sam pis’o Lakomislene retke te. Meni je samom jako krivo Zašto se večno sećam vas. Al’ sećanje me goni živo I uspomena moćni glas! Ko smoren putnik iz tuđine, Kome je mrzak život mlad, Na obalama bujne Drine Ja često sanjam onaj grad – U kome buru prve strasti S veselom pesmom sretah ja, I san, ispunjen čudnom slasti, I dan bez mira, noć bez sna… Jureći naglo sa visina, U slobodnome toku svom Šumi i tutnji hladna Drina, I kovitla se preda mnom. Po njenim mirnim obalama, Kao jedini nakit njen, Ca svojim vitkim grančicama Žalosna vrba baca sen. U tome hladu, mrka Lika, Kad sunce žeže, kipti znoj, Po kakav Turčin iz Zvornika Spokojno puši čibuk svoj – I ćuteć gleda na talase, Pruživši dugi, Crni vrat, Dok blizu njega mirno pase S bosanskom robom verni hat. Ritovi, njive i vrbljaci Naokolo se šire svud, A kad se pogled vodom baci, Do spruda peščan stoji sprud; I čak daleko, sred planina, Gde pribežišta traži zver, K’o Gorda slika ispolina U oblake se diže Cer. Kad sunce spusti kose zrake, I tiho padne suton bled. Sakrivajući u oblake Bosanskih Gora daljni red – Ja samac bludim po obali, Spokojan, tih u miru tom, Pa slušam kako šume vali U nemirnome toku svom; A mis’o moja žuri tada Severu daljnom, gde ste vi, I noć zvezdana tiho pada, Dubokim sankom zemlja spi. – I jednoliko, sred tišine, Udvajajući noći kras, A grmi pesma iz daljine I tamburine zvučni glas; Duša mi čudne snove sneva, I ove pesme sva je plen… Odakle ide? Ko je peva? I šta li znači smis’o njen?