Iz beležnika

Slobodna zemljo, po kojoj se krećem, Slaviću tebe uvek, ko i sada, I tvoja polja, okićena cvećem, Gde pasu tvoja sviloruna stada. U tebi vlada red i blagostanje, Pa i tvoj narod naravi je retke: Zabava mu je – kolo i pevanje, A zanimanje – stočarstvo i spletke. On se u tome izvežbo toliko, Da ga pod suncem ne nadmaša niko. Po tebi reke beleskaju hladne, (Jedna se od njih Čemernica zove) Po njima leti, kada sumrak padne, Brđani dođu i pastrmke love Po svu noć dragu… Srebrni talasi Sumorno biju o obale mirne, I trska šumi i trepere glasi, Ponoćni lahor kad je krilom dirne; A čamac leti i talase reže, I jednolika pesma se razleže. Ah, šta sam puta u julijske noći Bludio samac kraj pustih obala, I slušo pesme po tavnoj samoći, I šum i žubor razigranih vala… Plavo Dunavo, sećaš li se mene, I da li čuješ poznanika stara, I vi, obale, cvećem pokrivene, I vi, kolibe ubogih ribara? Davno sam vaše napustio vale Za drugo cveće i druge obale. Sudba je htela da se strašno šali, I oborila je gromove na mene; I moji dani, kao burni vali, Razbijahu se o granitne stene. Nesrećna ljubav beše svemu vesnik! Istina, od tad dade mi se zgoda, Te političar postadoh i pesnik, Veliki pesnik svoga malog roda; Sad blagostanju ne nadam se višem, S uspehom veksle i stihove pišem. Tamo gde Drina kroz pitome strane Sa burnim tokom orosava cveće, Žalosna vrba gde Savija grane, I beo lelek na sprudove sleće – Potražih mira. Slušajući vale Ja sam, sumoran, zabavljao se s time; I vikom tero preplašene ždrale, I njeno slatko spominjao ime, I dan za danom terao u lovu, I pevao pesmu od prilike ovu: „O kriva Drino! Ti si krasna reka ( Nisi ni burna ni luda da rečeš). Al’ kakav bol te goni iz daleka, Te tako krivo sa tutnjavom tečeš? Te plaviš polja i obale rosne? Tvoj burni talas tvoje međe roni Izmeđ Srbije i junačke Bosne. Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga, Neka nam usi oglunu od toga“. Obuci, muzo, svečano odelo, Svečana j’ pesma, koju ću početi; Sumoran glas će biti ko opelo, Il’ ko uzdah, što iz grudi leti. Suton je pao… Dan i sunce ode, Al’ duša s tugom svetlosti se seća. Upalićemo buktinju slobode Mesto lojanih novinarskih sveća – A njezin plamen nije tako mali, On može, muzo, nebo da zapali! Tugu ću svoju pokloniti rodu I grobovima otadžbine svoje, Da silno jekne usklik za slobodu S usana tvojih i sa lire tvoje. Bezumno, strasno, sa smehom i plačem, A oružani mrznjom za tirane, S buktinjom, lirom i britskim mačem, Proslavljaćemo osvetničke dane – I kao zvona grmićemo tada Sa ravnih polja i sa barikada.