Na vardaru

Suro, večito stenje Gordo se u nebo diže, Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore; A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more. O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne… Al’ tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne. Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila, I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim, I naš će oro beli široko razviti krila Nad urvinama tvojim.